Sekund veÄ?nosti, istoÄ?njaÄ?ki roman

Ilić, Dragutin J., 1858-1926

Serbian

---

Standard Print	£10.00
Large Print	£14.00

We will print you a perfectly bound paperback of your selected title and send it to you at your nominated address

---

Below is a summary of Sekund veÄ?nosti, istoÄ?njaÄ?ki roman


Project by Zoran Stefanovic, post-processing by Mihailo Stefanovic.






СЕКУНД ВЕЧНОСТИ

ИСТОЧЊАЧКИ РОМАН
од
ДРАГУТИНА Ј. ИЛИЈЋА

1921
ИЗДАЊЕ КЊИЖАРНИЦЕ
ЗДРАВКА СПАСОЈЕВИЋА
БЕОГРАД


Стасити гуру[*] — Рамасвами, омотан у бели мусулински плашт и
под белом као снег чалмом, што се обавијаше око чела
просветљенога, изгледао је на тајанственој месечини још
протегљастији и прозиран, те се чинило као да његова фигура и не
стоји на земљи већ у прозрачној ноћи лебди. Избријано, чисто и
смагло лице његово, са очима дубоко тамним, у којима се огледала
оштра проницавост пророчанских зеница и детињска самовера,
изазиваше мистички утисак на човека не од овога света. Нарочито
његова неменљива физиономија, што одаваше расположење дубоког
спокојства према свему што се у видљиву свету догађа.

[*: "Гуру" — просветљени. Највиши степен титуле којим се
одликује индуски мудрац.]

Он је стајао на широкој, песком утапканој стази, између
разгранатих дрвореда, што вођаше кроз пространу, лепо уређену
башту манастира Неврити-Марло [Пут Повратку] и дубоко замишљен
посматрао широко месечево коло што се искрадало иза Хималајског
Хрбата и, провирујући кроз честаре кедрове горе, дотицало својим
аветастим зрацима манастир и позлаћене рогове вола на коме јахаше
барељефна фигура бога Сиве и жене му, Сакти, која сеђаше за њим.

Занет мислима није осетио када му се приближих. Неколико
тренутака стајао сам до њега, а његове дубоке очи, упијајући у
себе месечеву светлост, гледаху у врх горе чији грмови уздигнутих
дебелих грана приличаху џиновима који својим снажним рукама
дохватаху облаке небесне.

Не хтедох ометати просветљеноме, и дух, што је у овоме часу
пловио високо изнад земаљских сфера, прекидати и враћати у његову
видљиву одећу. Стојао сам мирно и посматрао оне мраморне,
спокојне и складне црте на препланулу лицу великог мудраца.

У једном тренутку његове се зенице озарише сјајем детињског
задовољства, а из груди му се отрже дубоки уздах као човека пред
буђењем од сновиђења.

— Сандошан, сандошан, еп — потам! (радост свагда радост!) —
изусти он полугласно изреку мудраца записану у прастарим
Упанишадама.

— Која се на земљи не постиже! — добацих ја овлашно, уклањајући
у страну нежно стабленце лотосова цвета да га не бих згазио.

— Постићи ћеш ако успеш да познаш себе оделито од свога тела!
Савра сахти (апсолутно сазнање стварне суштине) у нами је;
потруди се да од свога вечнога бића оделиш видљиву обману у коју
се душа, доласком на свет, уплела и ти ћеш постићи.

— Тело смета!

— Госте мој! — одговори гуру Рамасвами благо — Бхола бхуми[*]
где си ти рођен, не схвата, праву истину; јер све чему она тежи и
око чега троши свој ум, то је, како ће што више угодити телу
своме, — докле се у гнана бхуми[**] заборавља на тело своје да
би се што више усавршио дух свој!

[*: Бхола бхуми = земља физичког и материјалног усавршавања. Тако
Индуси називају Европу са њезином културом.
**: Гнана бхумис — Индија, Земља усавршавања душе.]

Тако смо, ногу пред ногу, ишли стазом алеје. Опојна свежина ноћи
беше пресићена мирисом лотосова цвећа што је по странама стазе
издашно цватило, а са којим се мешао оштри мирис биберова дрвета.

Ишли смо ћутке, уронули у своје мисли што их изазвасмо
разговором, док се не нађосмо под пространом фасадом манастирске
веранде што се ослањаше о дебеле стубове ишаране разнобојним
фрескама и позлаћеним рељефима хаждаја, мистичкога биља и цвећа,
која напомињаху на полуживотна бића. Средњи стуб имао је главну
фреско-фигуру, жену, широких бедара, снажно развијена струка и
склопљених руку на груди којима хоће да покрије девет дојака из
којих избијаше девет млазева као кристал бистре воде што падаше у
пространи басен по коме је пловило мноштво златних и сребрнастих
рибица.

Заустависмо се овде и седосмо под смоковницом према прастаром
дубу под којим се налазила гробница Пањати-Сахиба, чије се име у
овоме манастиру са дубоким поштовањем помиње.